Kada sam rekao kolegama gde sam iznajmio apartman u Beogradu ovog puta i pitao ih koja dobra kafana bi mi bila blizu, većina se složila da je to „Korčagin“. Nalazi se blizu Vukovog spomenika, a upravo tu je bio i moj apartman. Naravno, nisam išao sam u „Korčagin“, već sam pozvao i svoje beogradske saradnike, sa kojima uglavnom provedem čitav vikend (jer sem njih malo koga uopšte i poznajem u Beogradu). Ipostavilo se da je ova kafana bila mesto gde su oni iz mlađe garde kolega često svraćali tokom studentskih dana.

Oni kažu da je njihov glavni argument tada bio „to što je jeftino i što je ok ekipa“. Za mene je, kao nekog ko dolazi prvi put, ipak najinteresantniji bio enterijer. Reč je o mnogo detalja koji podsećaju na komunistički period Jugoslavije, koja više ne postoji, baš kao i komunizam. Tu su fotografije nekadašnjeg predsednika Josipa Broza Tita, koji je dugo bio na čelu države, tu su spr i čekić, simboli komunizma, kao i mnogo drugih zanimljivih predmeta, zastava i tako dalje. Rekli su mi da je inventar nastao tako što su gosti donosili po nešto od svoje kuće, a da je tako i nestajao – kad je vako odneo po nešto.

Zanimljivo mi je bilo to što niko iz moje domaćinske petorke nije znao da mi dogovori na sasvim logično pitanje: „Šta znači Pavle Korčagin“. Nema sumnje da je to nečije ime, ali čije? To sam saznao tek kad sam se vratio u apartman i potražio na internetu. Reč je o junaku knjige „Kako se kalio čelik“, koja se smatra jednim od klasika soc-realističke književnosti.

Kada je reč o samoj kafani i usluzi, mogu da kažem da me kolege nisu prevarile. Hrana je prilično jeftina, a sasvim ukusna. Ono što mi se sviđa je da kuhinja radi gotovo do ponoći, a početkom večeri počela je i živa muzika. Tad je i lokal počeo da se puni, sve dok bukvalno svako mesto nije bilo popunjeno. Kažu da je tako i tokom radnih dana.

Pri povratku sam prepoznao da sam baš blizu iznajmljivao svoj prvi apartaman u Beogradu. Do tad uopšte nisam prepoznao da sam i ovog puta u tom istom delu grada.