Bio je red da posle toliko „vikend“ poseta Beogradu (koje su se sastojale uglavnom od dva dana posla između kojih bi se ugurao jedan izlazak) konačno jednom ostanem i koji dan duže. Na moju molbu nadređeni iz Holandije su odgovorili potrvrdno, pa sam uzeo apartman u Beogradu na čitavih sedam dana. Iznajmio sam apartman na Dorćolu, relativno blizu Kalemegdanu, jer mi se još ranije dopala ulica u kojoj se nalazi. Hladovina visokog drveća, relativno tih saobraćaj i nekoliko kafića sa primamljivim baštama – to su tri razloga što sam ovog puta izabrao taj apartman.

Međutim, dan koji ću sigurno dugo pamtiti nisam proveo u hladovini bašte nekog od tih kafića, ispijajući hladno pivo, već na sasvim drugačijem mestu – na vodi. Naime, saznao sam da na Adi Ciganliji - koju sam još ranije posetio sa tadašnjim kolegama, a koji su mi sada već prijatelji – postoje sasvim solidni i moderni uslovi za skijanje na vodi, sa takozvanom žičarom na vodi, što znači da vas niko ne vuče motornim čamcem. Krenuo sam da prvo to pogledam, a onda verovatno i probam.

Ipak motorni čamac

Iako je žičara savremenije i ekološko rešenje koje koriste ljubitelji skijanja na vodiširom sveta, ja sam ipak završio u motornom čamcu. Ali ne, ne zato što žičara ne postoji u Beogradu, već zato što je tako hteo slučaj. Na Adu Ciganliju sam došao i umalo uplatio svoj prvi sat skijanja na rečnom jezeru, ali me je pozvao moj beogradski prijatelj Branko sa ponudom koja se ne odbija. To je bila vožnja čamcem sa njegovim ocem, koji je, kako se ispostavilo, pravi rečni vuk. Naime, ovaj simpatični tandem se otisnuo na reku svojim čamcem koji nikako ne uliva poverenje izgledom. Bane se setio da sam ja poprilično impresioniran vodom, a naročito rekama usred grada, pa me je pozvao. Naravno da sam prihvatio i stvorio se u dogovoreno vreme na dogovorenom mestu.

Mile, kako mi se predstavio Brankov otac, bio je veoma prijatan, iako smo morali da se sporazumevamo samo preko Baneta, koji mi je prevodio izvinjavanja starog ribara što je čamac možda prljav. Video sam da su njih dvojica već imala dobar dan kada je reč o pecanju. Rekli su mi da me vode do Velikog ratnog ostrva.

Zaista sam impresioniran što u samom srcu jedne evropske prestonice, na ušću dveju reka, postoji ovakva prirodna oaza. Ostvro izgleda poptuno divlje, izuzev jedne obale, za koju su mi rekli da se tokom leta pretvara u kupalište slično onom na Adi Ciganliji. Veliko ratno ostrvo ima zaista bujnu vegetaciju, pa čak na momente podseća na pravu pravcatu džunglu. Ono što nisam znao je da su moji domaćini planirali i iskrcavanje. Naime, bili smo gosti Miletovog prijatelja, koji se predstavio kao čika Gane. On je vlasnik jedne neugledne sojenice ovde na ostrvu, ali kaže da je ne bi menjao ni za kakav stan. čŒika Gane je takođe ribar i pripremio nam je neverovatnu riblju čorbu od onoga što su Bane i Mile ulovili. Sedeli smo na velikim panjevima ispred sojenice i po tri-četiri puta punili svoje tanjire. Video sam da naš domaćin ima i malu bašticu, odakle nam je doneo mladi luk. Bilo mi je potpuno jasno što ne želi da menja svoju neuglednu kolibu.