Kada dođem u Srbiju, gledam da svaki put apartman u Beogradu biram na različitoj lokaciji, kako bih se što više upoznao sa gradom. Mogu da kažem i da mi to prija. Ovog puta sam izabrao apartaman blizu hotela Jugoslavija. Naravno da sam se odmah raspitao što bih u tom kraju trebalo da posetim. Na poslu sam dobio jednoglasan odgovor da to treba da bude Zemunski kej. Kao i uvek do sad, kolege su me dobro posavetovale. Za razliku od nekih mojih ranijih izlazaka u Beogradu, kada me je pratila čitava horda srpskih prijatelja, odnosno svi iz naše kancelarije, ovog puta sam krenuo sam. Naravno, prethodno sam dosta „guglao“, jer nigde ne volim da idem nepripremljen.

Hotel Jugoslavija kao Titanik

Ruta me vodila najpre na hotel Jugoslaviju, nedaleko od mog apartmana. Zaiste neverovatno o kakvom objektu je reč. Kako sam razumeo, većim delom je taj prostor sada zatvoren, u prizemlju je restoran i nekakav kazino, a oko 600 soba je prazno. Hotel je zatvoren još posle „našeg“ bombardovanja 1999. godine, kada je i oštećen. Zaista mi je neshvatljivo zašto je to bilo potrebno.

Odmah iza hotela, izašao sam na pešačku stazu pored Dunava i tu je zapravo počelo uživanje. Sa jedne strane reka, sa druge zelenilo, na reci mnogo plovećih restorana. Ipak mi se sve to činilo „obinim“, sve dok nisam došao do dela šetališta u Zemunu koji izgleda kao sasvim drugačiji kraj. Tu su načičkani restorani, hladovina platana, mnogo ljudi i mnogo primamljivih mirisa hrane.

Kada sam došao do kraja šetališta, skrenuo sam levo, uzbrdnom kaldrmisanom ulicom. Video sam da jedan par lagano šeta u tom pravcu, pa sam pomislio da krenem za njima. čŒinilo mi se kao da se krećem kroz neko mediteransko malo mesto, ali ne u sadašnjosti, već u nekom prošlom vremenu. Uske ulice sa kaldrmom, male kuće načičkane jedna uz drugu – sve mi je to bilo veoma simpatično. Prateći moje vodiče, koji nisu ni znali da su vodiči, stigao sam do vrha brda i zanimljive građevine – kule, zbog koje sam odmah otišao na internet kako bih potražio više informacija.

Pretražujući, našao sam i podatak da je tačni prepouta Veliko ratno ostrvo i da se ono tokom leta povezuje sa obalom uz pomoć montažnog mosta. Vratio sam se dole i malo uživao sedeći u restoranu, a onda sam odlučio da još malo lutam ovim malim i primamljivim ulicama. Potpuno sam izgubio osećaj da se nalazim u Beogradu, onom gradu koji sam posetio toliko puta do sad. Ovo je jedan poptuno drugačiji kraj, koji ni po čemu ne liči na „onaj“ Beograd.